БЕРАНСКЕ ОДЛУКЕ  И  ВЕЛИКА НАРОДНА СКУПШТИНА СРПСКОГ НАРОДА 1918.

БЕРАНСКЕ ОДЛУКЕ  И  ВЕЛИКА НАРОДНА СКУПШТИНА СРПСКОГ НАРОДА 1918.

Пише Горан Киковић,историчар

Становништво Васојевићке области са великим интересовањем је пратило све догађаје који су се збивали ван њених граница, па је вијест о пробоју Солунског фронта у септембру 1918.примљена са великим одушевљењем. На том фронту је било официра, чиновника, подофицира, каплара и редова и из ове области који су заједно са српском војском одступили за Грчку, а било је и оних који су као добровољци дошли из других земаља и са других континената на солунски фронт.
У вријеме пробоја Солунског фронта осјетила се узнемиреност и у редовима аустроугарске војске у гарнизону Беране, као и на жандармеријским станицама на читавој територији васојевићке области. Комитски вођа поручник Бошко Ђуричанин добио је од једног аустријског официра (Чеха) сигурну информацију о напредовању српских и савезничких армија према нашег простору. Зато је он, не губећи вријеме, брзо ову вијест пренио народу. На ту вијест дошло је на територији Васојевића до праве устаничке експлозије. Народ се брзо и организовано, прије свих у Црној Гори, дигао на устанак. Ђуричанин је предузео организоване акције на територији Полимља, а мајору Милу Саичићу је упутио поруку да са устаницима беранског краја, уз помоћ комита из Шекулара, разоружа швапску посаду у Беранама која је бројала 1.000 војника. У тој поруци је Саичић речено да у “помоћ позове Милосава Раичевића, Милана Поповића и Браћу Јоксимовиће из Буча“. А народ овог краја једва је дочекао тај час и листом се дигао на оружје. Аустроугарска посада Берана је већ 1.октобра положила оружје. Догађаји су се веома брзо развијали. Увече 13.октобра није било ниједног непријатељског војника под оружјем на територији беранског и андријевачког среза, а комите су, уз помоћ угледних људи, поставиле у Беранама и Андријевици своју валст. Велика је заслуга Бошка Ђуричанина који је организовао и координирао устаничке дејства на територији Васојевића. Осим тога, он је лично са својом комитском четом разоружао једну јаку колону која се кретала од Чакора низ Полимље, као и доста бројну аустријску посаду у Андријевици. Разоружавање тога батаљона, који се кретао од Чакора, омогућило је наоружавање и формирање Полимскогбтаљона. За овај батаљон Ђуричанин је говорио: “Тако је случај хтио да Полимски батаљон Горњоваојевићке бригаде прими оружје на истој ливади гдје је јануара 1916. положио своје“. Осим гарнизона, биле су разоружане све жандармеријске станице на територији Васојевића до превоја Вјетерника. Та жива борба резултирала је тиме да су за два дана били ослобођени цијели Васојевићи и поново формиране Горњовасојевићка и Доњовасојевићка бригада, на територијалној основи као у вријеме црногорске државе. Командаднт устаника постао је стари дивзијар војвода Лакић Војводић. До доласка интернираних официра из логора привремено су за командире јединица постављани способни школовани људи грађанске струке. Тако је до 15. октобра била потпуно очишћена цијела територија Васојевића од непријатељске војске, а у међувремену аустроугарске војне посаде из Берана, Рожаја и Корита повлачиле су се према Бијелом Пољу и Пљевљима под сталним нападима комита и устаника из овог подручја.
Напредовање српске војске према својој домовини подстицало је устанак у Црној Гори. Међутим, масовни устанак једино је био организован у Васојевићима, гдје су формиране и војне јединице по узору на старе формације.
У вријеме док су васојевићки устаници ослобађали своју територију од аустроугарских окупатора, српске трупе одређене за вођење операција у Црној Гори и сјеверној Албанији биле су доста далеко. Тек 22. октобра 2. југословенски пук имао је по плану ући у Пећ. Од 26. октобра ове трупе носе назив “Јадранске трупе“. Њихов командант је био генерал Драгутин Милутиновић. Васојевићки устаници су доста олакшали рад Јадранским трупама. Њихова главна колона се преко Гусиња упутила за Скадар, док је десна (помоћна) колона наступала за Подгорицу. У саставу ове колоне борили су се и батаљони Горњовасојевићке бригаде на Вјетернику и за ослобођење Подгорице, послије чега су црногорске трупе распуштене. Генерал Милутиновић је честитао војводи Лакићу Војводићу на храбром држању црногорских трупа.
ОДЛУКЕ О УЈЕДИЊЕЊУ ДОНЕШЕНЕ У ВАСОЈЕВИЋИМА
Ослобођењем Берана развила се интезивна агитација за уједињење Црне Горе са Србијом. Бивши министар Милосав Раичевић је још 10. октобра сам преузео дужност окружног начелника у Беранама и сазвао збор на којем је народ изгласао присаједињење Доњих Васојевића Србији и писмену одлуку о томе послао, по учитељу Томи Јоксимовићу, команданту српске 2. армије војводи Степи Степановићу. Агитација о уједињењу Црне Горе са Србијом добила је 24. октобра своју пуну потврду на великом народном збору у Андријевици на којем се Васојевићки народ изјаснио за проглашење уједињења Црне Горе са Србијом. Из Андријевице је централни извршни одбор за уједињење прешао у Беране, гдје је донио одлуку о расписивању избора за Велику народну скупштину у Црној Гори. По капетанијама су, 17. новмбра изабрани повјереници који су се састали по окрузима и 19. новембра из беранског, андријевачког и других округа Црне Горе састали су се 26. новембра 1918. у Подгорици, гдје је Велика народна скупштина донијела одлуку о уједињењу Црне Горе са Србијом.
Са овим догађајима је дошла у наше крајеве потпуна слобода, а 1. децембра 1918. означена је нова етапа у животу народа Васојевића, као и осталог црногорског народа – створена је југословенска заједница Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.
ПОЛИТИЧКА ДЈЕЛАТНОСТ ВАСОЈЕВИЋА 1918.ГОДИНЕ
Политичка дјелатност васојевићких интелектуалаца 1918. године била је следећа:
Послије пробоја Солунског фронта и побједоносног повратка српске војске у домовину васојевићка интелигенција листом се ставила на страну оних снага које су биле за престанак самосталне црногорске државе и за уједињење Црне Горе са Србијом и новој држави сједињених југословенских народа. Велику улогу у овоме одиграли су они који су одступали са српском војском, тј. васојевићки солунци. Њих није било много. Што у војсци, што у политичким форумима који су дејствовали у Француској, Швајцарској, или у другим земљама на Западу, било их је једва тридесетак, заједно са онима који су напустили рад у Америци и похрлили да се боре за ослобођење отаџбине.
Од истакнутијих Васојевића групи солунаца припадали су: Јанко Спасојевић, инж Љубомир Поповић, Ристо Јојић, Љубомир Вуксановић, Милован Кастратовић, др Павле Чубровић, Милутин Бабовић – звани Телеграф. Од укупно 165 посланика који су делегирани за Велику црногорску скупштину у Подгорици 32 их је било из андријевичког и беранског округа, од којих су више од једне трећине били просвјетни радници. Међу њима су била и три бивша министра Црне Горе: Спасојевић, Раичевић и Бакић.
Посланици Васојевићи представљали су, са незнатним изузецима и бјелопољски, плавогусињски и рожајски крај. За округ андријевички, коме је припадао и плавогусињски крај, посланици су били: Зарија Вуковић, Јанко Спасојевић, Велимир Јојић, Љубомир Бакић, Саво Спасојевић, Радоје Николић, Новица Поповић, Љубомир Вуксановић, Божидар Томовић, Радослав-Јагош Вешовић, Саво Пауновић, Ристо Јојић, Томица Ивановић, Марко Ћулафић и Ново Вугделић.
За округ берански, коме су припадали рожајски и бјелопољски крај, посланици су били: Милосав Раичевић, Богдан Обрадовић, Тома Јоксимовић, Прокопије Вековић, инж Љубомир Поповић, Никола – Нико Цемовић, Александар Бојовић, Кирил Балшић, Никола Мићовић, Андро Станић, Радосав Јоксимовић, Милић Поповић, Вукајло Девић, Мило Делевић, Милош Поповић, Александар Поповић.
У депутацији која је послије скупштине одређена за Београд били су од Васојевића: Милосав Раичевић, Милан Поповић, Јанко Спасојевић и Велимир Јојић.
Као што се из изложених података види школовани Васојевићи овога времена одиграли су велику улогу у свим значајним политичким збивањима кад се радило о уједињењу.
Улога и удио васојевићких првака и народа из овог краја у овом великом историјском чину несумњиво је огромна, не само због бројног учешћа, већ због идеја и акција протеклих са овог простора да дође до уједињења држава српског народа Србије и Црне Горе.
Уједињењу Србије и Црне Горе предходили су народни зборови у Васојевићима на којима је идеја уједињења прихваћена је са одушевљењем. Такав збор је одржан 23. Октобра 1918. године у Андријевици на којем се Васојевићки народ изјаснио за проглашење уједињења Србије и Црне Горе. Наредног дана проглас су потписале 32 угледне личности Васојевића тога времена и то: војвода Лакић Војводић Кастратовић, Мило Саичић, Јеврем Бакић, Зарије Вуковић, Јанко Спасојевић, Вукић Масловарић, Јагош Вешовић, Стево Спасојевић, Томица Ивановић, Велимир Јојић, Милутин Радоњић, Вукајло Лабан, Стеван Драговић, Рајо Лабан, Марко Драговић, Милосав Раичевић, Никола Ивановић, Прокопије Вековић, Јосиф Бојовић, Милан Поповић, професор Биологије, Милан Поповић, управник школе, Мило С. Саичић, Александар С. Поповић, Драго Делевић, Јеврем Чукић, Мило Делевић, Милоња Мићовић, Вукајло Девић, Милован Лопичић и Јевто Поповић.
Желио бих на крају да се осврнем на данашње стање у Васојевићима и да запитам да ли се држава Црна Гора на адекватан начин односи према овим несумњивим и историјски важним доприносима, који је народ ове области учинио како за Васојевиће тако и за Црну Гору.
Проучавајући овај политички анахронизам државне политике бившег режима Мила Ђукановића и његове антисрпске камариле да се на Васојевиће гледа као на “великосрпско“ и да се у духу тако изречене дијагнозе прописују и строги љекови из класе диуретика, упоређујем како ондашњи (а како садашњи) владари гледаху на народ Васојевића, па видим: владика и владар Петар Други Петровић Његош за сва времена исписа познатом Васојевићу апотеозу “Карађорђу бесмртноме“ у “Горском вијенцу“, који је посветио највећем Васојевићу и Србину а краљ Никола – у свом Васојевичком колу као својеврсној химни племену – оцијени да су Васојевићи “стожер Рашкој земљи и китња јој перјаница“, да би на крају ускликнуо да ће луча војводе Миљана Вукова сијати “док бојеви не престану, док с јунаком јунак рати“. – А данашњи сведржиоци, вјерујем, кажњавају становнике Васојевића што се листом 1918. г. изјаснило за уједињење тадашњих држава Црне Горе и Србије, али тај кобни потез поновише и прије шеснаест година, када нису гласали за Независну. За ово прво знам поуздано из историјских извора (нека ми не буде замјерено, ако кажем, да сам Подгоричку скупштину обрадио у свом историјском раду и објавио књигу о њој), а ово друго гледам својим очима од како сам зазнао.
Елем, гледамо последњих тридесет година како се некада изванредно плодна регија са врло развијеним ратарством, воћарством, сточарством (у селима) и значајном индустријском производњом у фабрикама (у граду, посебно Беранама) претвара у најзаосталији дио данашње црногорске државе. Видимо сви како се безобзирном експлоатацијом шумске грађе уз непојмљиву пљачку тог најважнијег природног ресурса овог краја, циљано дјелује тако да општинама не остаје драгоцјени приход који би могао бити усмјерен на изградњу акутних саобраћајница или обнову индустрије. Да је намјера, а не несналажење доскорашње црногорске власти по сриједи, јасно показује територијално разбијање Васојевића на, не усуђујем се да кажем колико број општина, јер тај наум, по свему судећи, није још окончан!? Видим опет да су Срби а посебно Васојевићи и даље заступљени на нивоу статистичке грешке, како би се ваљда овај виолентни Васојевић навео да се прво образује (а то је доказао највећим бројем доктора наука по цм2 учене Европе) па онда запосли на мјесто достојно његовом образовању, уз мали услов да то све може постићи, ако дотле преживи.
Да завршим …О Васова чиста крви слобода те скупо стаде од како ти Данилова рука крсташ барјак даде…!